Adekvatno, sigurno i priuštivo stanovanje za sve
Neophodno je svakome omogućiti i garantovati život u sigurnom i priuštivom domu koji zadovoljava prostorne, tehničke, higijenske i druge potrebe i omogućava ostvarivanje drugih zagarantovanih prava.
Rastući broj građana primoran je da živi u neadekvatnom i nesigurnom stanovanju – od beskućništva, života u neformalnim naseljima, preko stambenog zbrinjavanja studenata, statusa podstanara, do kreditnog zaduživanja radi sticanja svojine nad stanom. Smatramo da je pitanje društvene odgovornosti da svako ima mogućnost ostvarivanja međunarodno prepoznatog prava na adekvatno, sigurno i priuštivo stanovanje.
- Adekvatno stanovanje podrazumeva pristup električnoj energiji, čistoj pijaćoj vodi, kanalizaciji ili drugom sličnom rešenju, prirodnoj ventilaciji i dovoljnom osvetljenju. Uz to, adekvatni stambeni uslovi odnose se i na veličinu i poziciju stambenog prostora, odnosno na blizinu javnih usluga koje su neophodne za svakodnevni život – vrtić/škola, prodavnica, dom zdravlja, javni prevoz, uređena zelena površina.
- Sigurno stanovanje podrazumeva da postoji sigurnost stanarskog statusa i da ne postoji mogućnost gubitka jedinog stambenog prostora, bez obzira na druge životne okolnosti.
- Priuštivo stanovanje odnosi se na usklađenost troškova stanovanja u odnosu na prihode pojedinca ili domaćinstva, a koja, uključujući rentu i komunalne troškove, ne treba da pređe 40% ukupnih prihoda.
Javne politike i javni budžet prema stambenim potrebama korisnika, a ne prema interesima investitora stambenog prostora
Državna intervencija u stambeni sektor mora da postoji i ona mora biti usmerena na zadovoljenje potreba svih.
Ulaganje u pravedniju stambenu politiku i praksu predstavlja društvenu investiciju, a ne trošak. Izmene regulative i poreske politike sprovođene su tako da smanjuju troškove investitora u profitnu stanogradnju, dok su retki javno finansirani projekti subvencionisane stanogradnje usmereni, krajnje diskriminatorno i bez opravdanog osnova, na pojedine grupe građana (poput pripadnika vojske ili policije). U potpunosti izostaje sagledavanje prioritetnih kriterijuma koji bi obezbedili javno subvencionisane stambene jedinice svima koji žive u neadekvatnim stambenim uslovima. Kako bi dugoročno obezbedila jednako ostvarivanje prava na adekvatno, sigurno i priuštivo stanovanje, država bi trebalo da svoje zemljišne politike, poreske politike i programe stambene podrške transformiše u smeru podrške neprofitnoj stanogradnji i podršci svima koji taj pristup nemaju.
Država mora imati jasan dugoročni plan kako bi tu podršku ostvarila, što bi trebalo postići i drugačije distribuiranim sredstvima javnog budžeta. Takođe, u uslovima u kojima ta sredstva nisu dovoljna, država je dužna da ciljano zahteva međunarodnu donatorsku i razvojnu pomoć kako bi planirane mere i mehanizme i ostvarila.
Stanovanje kao odraz potreba ljudi, a ne potreba tržišta
Neophodno je smanjiti uticaj tržišta u stambenom sektoru i to je strukturni preduslov obezbeđivanja adekvatnog, sigurnog i priuštivog stanovanja za sve. To se može učiniti povećanjem javnog i zadružnog vlasništva nad stambenim prostorom i podržavanjem različitih neprofitnih mehanizama stanogradnje i stanovanja.
Udeo privatne svojine u stambenom sektoru od oko 98%, kao posledica masovne privatizacije stambenog fonda i zakonskog promovisanja privatne svojine generalno i privatnog vlasništva nad stanom, doveo je do situacije u kojoj ogroman broj ljudi nema krov nad glavom ili ne može da priušti uslovno stanovanje za sebe i/ili svoju porodicu. Stambena podrška države i lokalne samouprave za stambeno najugroženije često nedostaje, dok većina onih koji sebi mogu da priušte uslovno stanovanje renta po sve nepristupačnijim tržišnim cenama, jedan deo kupuje stan kroz mnogima teško dostupne i održive kredite ili u najboljem slučaju nasleđuje. Kako je tržište nekretnina globalno postalo jedan od ključnih poligona akumulacije i kretanja kapitala, brz rast cena stanovanja ne prati rast prihoda, već ga višestruko premašuje.
To proizvodi rastući broj domaćinstava koja su opterećena troškovima stanovanja. Smanjenje uticaja tržišta na rešavanje stambenih potreba stoga se mora sprovoditi setom mera koje se odnose na različite vidove rešavanja stambenog problema – dugoročno iznajmljivanje stanova, programi stambene podrške, izgradnja javnog stambenog fonda – ali i na sve one procese koji na njih utiču (sprečavanje daljeg rasta tržišta kratkoročnog iznajmljivanja i propagiranja privatnog vlasništva nad stanovima kao lukrativne investicije i dr.).
Različiti programi stambene podrške za različite potrebe
Kako bi se obezbedio univerzalan pristup priuštivom stanovanju, neophodno je prepoznavanje različitih stambenih potreba i diverzifikacija njihovih rešenja.
Utvrđivanje stambenih potreba mora biti prilagođeno različitim društvenim oblicima ugroženosti te porodicama koje, u odnosu na primanja domaćinstva, imaju različite pristupe stambenim rešenjima i programima stambene podrške. Tako se problemu svih onih koji nemaju krov nad glavom ili s teškoćom zadovoljavaju stambenu potrebu u Srbiji, a oni čine oko 70% stanovništva, pristupa prilagođenim merama različitim u obimu, strukturi, prirodi intervencije – od obezbeđivanja besplatnog stambenog prostora, preko subvencionisanog zakupa ili ograničenja visine zakupa, do subvencije za kupovinu zemljišta radi samostalne izgradnje neprofitnog stanovanja.
Jake institucije i infrastruktura za sprovođenje stambenih politika
Uspostavljanje i stalno unapređivanje infrastrukture za realizaciju i sprovođenje stambenih politika nužan su uslov za osiguravanje prava na adekvatno, sigurno i priuštivo stanovanje za sve.
Kako bi se, u odnosu na raspoložive resurse, uspostavio što delotvorniji plan za unapređenje stambenih uslova i ostvario pristup adekvatnom, sigurnom i priuštivom stanovanju za sve, neophodno je uspostaviti sistem specijalizovanih neprofitnih institucija (unutar javnog, zadružnog i civilnog sektora) koje bi bile fokusirane na kreiranje stambene politike, koordinaciju realizacije te politike i njeno praćenje. Regulisanjem rada te institucionalne infrastrukture bile bi zagarantovane transparentnost i participativnost svih procesa. Uz to je neophodno osigurati i kontinualnu proizvodnju i praćenje statistike koja se direktno odnosi na ovu oblast, koja uz to mora biti osetljiva na različite demografske karakteristike (rod, etničko poreklo, invalidnost i bolest, starosna dob, prihodi itd.) kako bi se adekvatnije i efikasnije osmišljavale politike koje odgovaraju na de facto situaciju u oblasti stanovanja.
Pored statistike kao značajnog ulaznog podatka za kreiranje stambenih politika i njihovih mera, izuzetno je važno posvetiti pažnju boljem informisanju društva o individualnim i kolektivnim pravima i mogućnostima u oblasti stanovanja.